Preduzetnik

 

Često slušamo o mladim preduzetnicima koji su svojim radom i trudom uspeli da pokrenu sopstveni biznis. Ko su oni uopšte? To mogu biti ja, vi, bilo ko. Ako je to tako, zašto nismo svi preduzetnici? Jednostavno, nema svako takve ambicije. Verovali ili ne, postoje mladi ljudi kojima je rizik apstraktan a sigurnost neophodna. Oni se čak dvoume da li da nastave sa čitanjem ovog teksta ili ne. Ne razmišljaju o tome, zadovoljni su poslom kojim se bave ili jednostavno ćute i trpe. Preduzetnik ne. On oseća kao da nešto ne štima. Kao Neo u filmu „Matrix“, oseća kao da tu ne pripada. Preduzetnik, dok radi za drugog, koju god poziciju da dobije, koliko god da napreduje nezadovoljan je. Ne oseća se potpunim i nikakva novčana stimulacuja ne može to da nadomesti. Gleda napred, gleda u dalju budućnost, posvećen je i brzo deluje. Nikad ne stigne do kraja puta, ne postiže svoj vrhunac jer zna da može bolje. Veruje u to što radi i oslanja se na sosptveno umeće. Stoji čvrsto na zemlji, ali je spreman da poleti kad treba. Lični uspeh i zadovoljstvo mu je najveća satisfkcija i to ne krije. Rizikuje ali se ne zaleće. Ima razvijenu svest, u toku je sa dešavanjima u okruženju, ali ima svoje mišljenje koje ne deli sa drugima po svaku cenu. Zna kako da se nađe na pravom mestu u pravo vreme. Voli to što radi i trudi se da radi to što voli.
Ako se prepoznaš u tekstu, a radiš za drugog, vreme je da daš otkaz. Sigurno imaš neku ideju na umu. Znaj da često na prvi pogled glupa ideja doživi uspeh. Naročito ako iza nje stojiš ti, preduzetniče.
Ajde, srećno!

5 Comments

  1. Jesam pročitala tekst, ali bih se zaustavila na prvom pitanju „Zašto nismo svi preduzetnici?“ , prosto rečeno ili smo videli kako se prethodno „zajeb…“ ivinite na ružnim rečima, ili smo se sami isto to.
    Biti preduzetnik u ovoj zemlji gde vlada javašluk, gde ti podmeću nogu i guraju u robovlasničko dugovanje samo lud može početi bilo koj biznis.
    Da bi preduzetnik poslovao normalno, i došao do svojih prvih zarađenih para treba da prođe MINIMUM dve godine, gde je on tek sposoban da plaća porez bilo koje vrste. A ne otvoriš firmu i istog meseca dobiješ obavezu poreza kom . takse, porez na palte i td. Odakle on to da plati kada još nije počeo da radi. Taj novac koji im navodno daju kao potsricajna sretstva su doprinosi za jednog zaposlenog za godinu dana. Pa ti sada vidi kako ćeš dalje.
    Sada ne znam kako je, ali pre 5-6 godina kada sam odlazila poslom u Tursku, u razgovoru sa gazdama fabrika dobila sam odgovor na pitanje kako posluju. Njima država 5 godina ne uzima ništa od poreza dok se ne „zalebe“, pa tak onda počinje sa porezimam. To je neko optimalno vreme da si stekao kupce, redovne platiše i da možeš i imaš iz posla da plaćaš svoje obaveze. Niko od nas ne beži od obaveza ali nemojteda nam podmećete nogu a još nismo napravili prvi korak. Za ovo sve što sam napisala imam čvrste argumente i to što nam deca odešo u beli svet, duša boli ali ovde pored navećeg optimizma nemaju šta da traže, jeza ……….Mogu ja ovako do sutra….. izvini na opširnosti

    1. Draga Saveta, uvažavamo Vaše mišljenje i drago nam je da nas čitate. Svaki tekst ovde napisan upravo i jeste naše lično iskustvo koje smo odlučili da podelimo sa čitaocima. Problemi koje ste naveli postoje i to je evidentno. Takođe, kao i sve probleme moguće je prevazići za šta smo mi pravi primer. Dali ste nam ideju da, već u nekom sledećem tekstu podelimo ta iskustva sa svima. Hvala

  2. Poznajem djevojku koja je napustila siguran i dobro placen posao u drzavnoj firmi da bi pokrenula sopstveni posao. Ne znam kako joj ide ali ja to ne bih mogla. Da nisam zaposlena, usudila bih se zapoceti nesto ali ipak nisam preduzetnik o kakvom govoris

Оставите одговор