Nikad ne dozvolite strahu da preuzme vlast nad vašim životom!
Bilo je jutro kada smo krenuli ka Zlatiboru. Na ovoj planini smo već bili, pa se nismo preterano informisali o izletima i obilascima. Hteli smo da se odmorimo i napokon saberemo utiske sa Šri Lanke.
Logično bi bilo da je ovaj tekst o Šri Lanci (znamo da to mnogi očekuju). Međutim, ovaj tekst o spa vikendu će biti uvod. Razumećete već.. 🙂
Celim putem smo bežali od kiše. Smestili smo se u Hotel Zlatibor Mona. Naravno čim smo se prijavili, samo smo ugurali koferče u sobu i pobegli napolje. Mislili smo da će ceo vikend padati kiša i da ćemo vreme provesti u spa centru Inspirium. Zato smo, pre kiše odlučili da se prošetamo pored jezera.
I stvarno, dok smo bili na večeri u restoranu Vila, gde smo verovali ili ne jeli sarmu, jer kalorije se na planini i vikendom ne broje, kiša se izborila za sebe. Kada isplaniramo spa vikend, uvek se nadamo da ćemo moći da vidimo još nešto osim hotela, bazena i saune pa nam je ova kiša malo i smetala, bez obzira što je prvobitni plan bio fokusiran na odmor i relaksaciju.
Već znamo koliko je okolina Zlatibora divna, pa se nismo obradovali kiši koja nas je probudila sledećeg jutra.
Paaa… bili smo u spa centru, ranije smo legli, naspavali se… red je još nešto probati, zar ne? 🙂 (Toliko o našim odmorima, za sve one koji su nas pitali kad i da li spavamo haha 🙂
Malo po malo, oblaci su se razišli i mi smo se našli u kajaku na sred Radoinjskog jezera. Iznad nas su kružili beloglavi supovi, a mi smo više uživali u miru i tišini nego što smo veslali. Radujemo se svakoj prilici da uživamo u raju prirodnog rezervata Uvac.
Plutajući po jezeru nismo razmišljali ni o čemu. Jednostavno si tu gde jesi i uživaš. Ne dozvoljavaš da ti bilo šta pokvari taj trenutak mira i spokoja. I to je ono što bi svako trebao da nauči. Da ŽIVI u trenutku i da UŽIVA u onome što se trenutno dešava.
Sigurno ti se nekad desilo da nisi prisutan, a tu si…
Svima nama se desi da nam neki događaji promaknu. Bili smo, a kao da nismo. Misli nam lutaju na sve strane i na kraju se ne sećaš ničega. Na kraju ono što te je u tom trenutku mučilo, postane nebitno, a ti zbog toga nisi video, ni doživeo, ono što se dešavalo oko tebe. Poslednjih godinu dana naučili smo, da ma koliko tempo bio naporan, 5 sekundi je dovoljno da se osvestimo i usporimo.
Jednostavno izbrojiš do pet i samo gledaš i upijaš ono što je oko tebe. Tako budeš svestan sve te lepote koja te okružuje i pre nego što prebaciš slike i video na komp. Vidiš odsjaj oblaka u vodi, vidiš i čuješ ptičice koje se kriju, vidiš da neko nije mislio na okolinu pa je bacio papirić ili flašu tamo gde ne treba… I napokon prestaneš da gledaš svet kroz objektiv i na ekranu. Ljudsko oko ima 576 megapiskela. Prosek kamera na telefonu je oko 10 (u najboljem slučaju).
Sada kada smo to rešili, vratimo se strahu i moći
Da li ste uopšte svesni koliko možete?
Mi nismo bili. Po navici za većinu stvari govoriš da je nemoguće. Da je to daleko od tebe i da se to nikad neće desiti… Takvi smo mi ljudi. Kroz vekove izgubili smo smisao za borbu. Borimo se protiv drugih ljudi. I uopšte ne vidimo koliko je to pogrešno dok se ne nađemo u situaciji kada je potrebno pobediti sebe.
Verujem da vam 30 metara ne zvuči mnogo. Hop hop i prešao si. Međutim 30 metara visine je druga priča. Mnogima se tu javlja strah od visine i od jednom 30 metara postane strašno kao rupa bez dna. I tu kreće borba. Hoćeš li uopšte da probaš da se popneš ili nećeš ni da pokušaš.
Niko te ne tera, niko te ne juri. Sam biraš. I bez obzira na to što si vezan i obezbeđen, na tebi je hoćeš li se usuditi da uspeš. Odmah da vam kažem fizička kondicija nema veze sa ovim poduhvatom. Nikad nisi dovoljno spreman, ni za šta! Kada razmišljaš šta sve može da pođe naopako strah te parališe i mnogi odustanu.
Sarma je zona komfora. Penjanje je izvan te zone. Pogled sa vrha je nagrada za izlazak iz zone komfora!
Znate onu reklamu SANJAM DA MI NEKO KAŽE – E SADA JE TVOJA PRILIKA? E pa to se ne dešava! Nikad se neće desiti. Niko vam neće reći sada je tvoja prilika iskoristi je! Ono što se dešava to je da su prilike svuda oko vas, a da ih vi ne primećujete ili ih se jednostavno plašite pa ih zaobilazite!
Svi gledaju svoja posla i svoje prilike! Ono što se dešava, to je da kada krenete i kada počnete da grabite prilike, bili vi spremni ili ne, neko će se naći na tom putu da vam pomogne.
Tako smo i probali penjanje. Tako smo pobedili sebe i pokazali po ko zna koji put koliko nismo svesni šta sve možemo!
Ponovo po ko zna koji put, taj pogled sa visine na jezero i planine dobio je svoj sjaj. I bio je bolji i lepši od svih prethodnih!
Zato krenite i vi, ne dozvolite da vas strah parališe. Radite ono čega se bojite, jer život nije stvoren da bude ravna linija. Zna se šta se dešava kada dođe do te ravne linije.
Prekinite da obećavate. Prestanite da govorite da ćete nešto uraditi. Svi to možemo! Samo mali procenat ljudi na kraju uradi to! Nikog ne zanima šta možete i o čemu razmišljate. Nikog ne zanimaju vaši planovi! Računa se samo ono što uradite! Preuzmite kontrolu nad strahom i životom i ne dozvolite da vam drugi govore šta možete a šta ne!
Nema barijere kao što su godine, kilaža, pol, fizička kondicija. Barijera ste vi i kada spustite tu branu čuda počnu da se dešavaju! I tako za nedelju dana vidiš slonove i majmune kako slobodno šetaju ulicama, ali i sebe na vrhu malog uzvišenja od 30 metara kako radiš nešto za šta su ti svi govorili da verovatno nikad nećeš moći da uradiš, jer nisi sportski tip.
Dakle 1% talenat, 99% rada i jedan korak kojim se napušta zona komfora su put ka svim ciljevima koje ste zamislili i sebi postavili.
Svako ima svoj vrh, nadamo se da se vidimo tamo 🙂